♥•♥ ☜ CITATI ☞ ♥•♥

..♩.¸¸♬´¯`♬. ZIVOT NE TREBA DA BUDE ZIVOT KOJI NAM SE DESIO NEGO ROMAN KOJI SMO SAMI STVORILI ..♩.¸¸♬´¯`♬.

22.01.2015.

Romansa

Nemoj da odeš više u onaj grad tuge, gde smo od sebe zaboravili pola. Nikad sa zvezda nije teži pad, nego na beton sa kafanskog stola. U očima sam sve gugutke podavio, pa sam im dugo šaptao smešno opelo. I sve sam svoje osmehe okrvavio, nije sve belo, što liči na belo. Peroni katkad plaču kišom, sat i koferi ... Svako nekud žuri noćas. Iscepam kartu. Neću da se vratim. Za svakim vozom ostaje samoća. I samo mraka napune se prsti. Ne vredi. Sad smo drugačiji, zacelo. Bar ti sve ptice iz očiju pusti. Nije sve belo, sto liči na belo.

22.01.2015.

Posljednji stihovi koje za nju pišem

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove. Napisati, na primjer: "Noć je posuta zvijezdama, trepere modre zvijezde u planini." Noćni vjetar kruži nebom i pjeva. Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove. Volio sam je, a ponekad je i ona mene voljela. U noćima kao ova, bila je u mom naručju. Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba. Voljela me, a ponekad i ja sam je volio. Kako da ne volim njene velike nepomične oči. Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove. Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio. Slušati noćas beskrajnu, još mnogo dužu bez nje. I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak. Nije važno što je moja ljubav ne sačuva. Noć je posuta zvijezdama i ona nije uza me. To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini. Duša je moja nesretna što ju je izgubila. Kao da je želi približiti, moj pogled je traži. Srce je moje traži, a ona nije uza me. Ista noć u bijelo odijeva ista stabla. Ni mi, od nekada, nismo više isti. Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam volio! Moj glas je tražio vjetar da takne njeno uho. Drugome, pripast će drugome. Kao prije mojih cjelova. Njen glas i jasno tijelo. Njene beskrajne oči. Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim? Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug. I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju, duša je moja nesretna što ju je izgubila. Iako je to posljednji bol koju mi zadaje i posljednji stihovi koje za nju pišem.

22.01.2015.

O cemu??? :)

22.01.2015.

:)

"Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaborav­ljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo dav­no izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost." -Ivo Andric

22.01.2015.

Puštam je da je sretna ,zaslužila je ,više od ikoga. ''

'' Uvijek se znala nositi sa porazom u životu ,a patila je kako samo ,najviše ,ali jaka je ona . Nikada nije pokazivala kako joj je uistinu ,nikada nije stala pred mene i pustila suzu . U njenom zamišljenom pogledu sve sam mogao vidjeti ,sve . Njen ponos nikada joj nije dopustio da mi ispriča šta joj leži na srcu,a nije ni meni. Bio sam ja s drugima da se razumijemo ,trošio besane noći ,gužvao tuđe krevete ,a u svakom pogledu samo sam tražio nešto njeno. Kasnije bih se kajao ,lupao glavom o zid kako sam samo nisko pao. Sve bi bilo drugačije kada bi joj imao snage da priznam sve ,ali nemam ........ Puštam je da je sretna ,zaslužila je ,više od ikoga. ''

22.01.2015.

To me nisi naucila mila moja :(

Naučila si me da u hladnom decembru naslikam maj. Naučila si me kako da platim cehove sadašnjosti, da ne bih ostao dužan prošlosti kada krene novi voz za budućnost. Naučila si me da pogledom ugasim krhki plamen svijeće , da rimujem sjećanja. Naučila si me da koračam širokim nebom i odmaram na pragovima dalekih svjetova. Ali me nisi naučila, mila moja, kako da se smijem sam.''

22.01.2015.

❤ ❤ ❤

22.01.2015.

Ljubav je jezik koji I SLEP može videti,a gluv čuti.

Ponekad je ćutanje dovoljno da se nekome pokaže ljubav...Umesto usana tad govore oči,ogledala naših duša...Nemojte verovati onome ko vam kaže da vas voli,jer danas se ta reč isuviše laku izgovara.... Verujte onome kome u očima vidite ljubav...i koji vas pogledom miluje i ljubi...Ljubav je jezik koji I SLEP može videti,a gluv čuti.

22.01.2015.

...

- Zašto pojedine Žene koje su cenjene na Poslu,na ulici,a pri tom ostvaruju svoj profit pošteno radeći svoj posao u kolektivu,potom-nakon desetočasovnog rada u Kući i oko Kuće-radeći poslove koji su "normalni" za Ženu jer se to od nje očekuje,školuju svoju decu, brižne su majke,poštovane snajke nisu vrednovane od svojih pedera kome su izrodile divnu,lepu i lepo vaspitanu decu?Kada bi taj peder imao prava da izvadi listing da onako silan u svojoj bolesti a tako nemoćan da zadovolji osnovne potrebe jedne Žene plaćao račun tih potrošenih impulsa tih Žena koje su zvale brojeve telefona ne bi li obavile važne telefonske razgovore vezane za porodične stvari,mome razumu bi bilo razumljivo...Odakle smelosti toj protuvi da to učini...kada nema novca sebi ni donji veš da kupi,zašto pojedine Žene žive sa takvim paranoicima.Zbog dece...Zbog ljudi šta će misliti o njima ako se odluče na hrabar čin?Jesu li se takve Žene srodile sa umotelesnom bolešću pomenutog anemičnog?Zar joj tragedija gubitkom najbližeg člana porodice nije dovoljna tragedija?Zar joj tragedija vlastite nesreće nije dovoljna...Zar treba ostatak života da provede,čuva ga i neguje fizičku i umnu bolest tog čoveka kojeg mora svakodnevno da gleda.Da li takva Dama,Žena, Majka;Domaćica zaslužuje bolje...? - Bespomoćan sam i besan...jer znam da i moja Majka i Sestre imaju takve živote...ali jedno znam...moja Žena neće više imati takva poniženja.

22.01.2015.

Nedostajanje

''O nedostajanju su snimljeni mnogi filmovi, napisane mnoge knjige i stvorene mnoge pjesme. Ali čovjek ne može da razumije šta nedostajanje znači, dok sam ne iskusi tu prazninu u grudima, bol zbog praznog jastuka i drhtaj usana pri izgovoru tog jednog imena.''

21.01.2015.

GDE SU SVI OVI LJUDI"?

Kad uđem na Facebook vidim sve ružičasto....Svi su srećni...Svi se poštuju...Svi su spremni da ti daju savete,da ti pomognu...Vidim zaljubljene muževe...Zaljubljene žene...Srećne familije...Verne svojoj familiji...Čitam da vole i štite prirodu...Hiljade linkova o zaštiti životinja...O zaštiti ugrožene dece...Bore se za one koji su manje srećni od njih...Šalju se poljupci..Srca...Nedostaješ mi..Volim te...I tada pomislim..."KAKO JE DIVAN OVAJ SVET "...Onda izađem iz kuće...I pitam se..."MA U REALNOM SVETU...GDE SU SVI OVI LJUDI"?... GDE?OTIŠLI SU U PIZDU METERINU ETO GDE! :))

21.01.2015.

preostali heroji...

Internet zavodnici... Internet vernici... Internet ratnici... Internet manekeni... Internet umetnici... Internet doktori... Internet revolucionari... Internet biznismeni... Internet komičari... Sve isto kao i u realnosti.Samo što u realnosti ti ljudi ne postoje. Zahvalnost internetu što mogu da ih upoznam. Njihove talente,njihove želje i njihova viđenja sebe... U realnim razgovorima ništa od toga ne bih mogao da saznam o njima... Ne bi mi to ni rekli,ili ne bi znali da mi kažu... Sve češće mi ljudi koje srećem govore-imaš me na internetu...ukucaj me i naćićeš me...Sve će ti onda biti jasno o meni,da ti ne pričam ovako... I sve sam te ljude našao na internetu,i mnoge druge. Pitanje je samo koliko sam te ljude našao u stvarnosti? Što ih više pronalazim,kao da ih sve više gubim. Što više mislim da ih imam,shvatam koliko ih nemam. I zato slava onima koji su samo tamo gde jesu. I koji su samo ono što jesu. Baš tu,baš sada,baš oni.. Oni su izgleda jedini preostali heroji...

17.01.2015.

zbogom umetnošću.. :(

I Željko Mitrović misli da je umetnik... I Kristijan Golubović misli da je umetnik... I Jelena Karleuša misli da je umetnik... I Era Ojdanić i Mitar Mirić misle da su umetnici... I sve zvezde granda misle da su umetnici... I ko još sve ne misli da je umetnik. I kako ja na kraju da kažem nekome da sam umetnik, a da se pre toga ne pokrijem od sramote? Kako da objasnim deci ko su umetnici, kada ona ne mere umetnost radom,talentom i patnjom, nego parama,popularnošću i prisutnošću u medijima. Bolje diskretno da ćutim,i ne odgovorim na ono– Svaki čovek je umetnik... Ako je to tačno,zbogom velika umetnošću i dobar dan epoho genijalnih ljudi zbog čije genijalnosti ničiji genije više neće moći da zasvetli u punom sjaju.

17.01.2015.

Ljudi koji su rodjeni da glume!!!

Postoje ljudi koji odglume čitav svoj život. Odglume ljubav,brak,prijateljstvo. Odglume strast,požrtvavnost,iskrenost. Glume u krevetu,glume na radnom mestu… Glume sreću,tugu,radost,bes… Glume,glume,glume a nemaju veze sa glumom… Samo su kukavice… Sve što rade,rade zato što se to od njih očekuje, ili zato da ne bi skrenuli pažnju na sebe. Kada se svi smeju–smeju se i oni… Kada svi slave i igraju–slave i igraju i oni… Kada svi tuguju–tuguju i oni… Negde duboko u njima postoji klica pobune,tračak sumnje protiv svega toga,ali se ne usuđuju da progovore. Kažu-bolje ovako,bar smo prihvaćeni od drugih,kada od sebe već nismo… Prigovore retko,i to samo ljudima kojima veruju,ako uopšte nekome veruju. Kakav je to život bez spontane reakcije? Kakav je to život gde moraš da preispitaš sve što kažeš i uradiš? Šta natera čoveka da bude ono što nije? Da večito bira nečiju narav,i da povlađuje spuštajući glavu… Mislim da odatle sve počinje… Sve ono za šta se posle najčešće kaže–sada je prekasno…

17.01.2015.

...

-Ti nemaš svoje JA,i onda su ti potrebni idoli. -Ti nemaš jasnu sliku o sebi,i onda ti je potrebna idealizovana slika... -Ti nemaš svoje samopouzdanje,i onda ti je potrebna neprekidna nadoknada... -Sve što radiš je popunjavanje te praznine koja te razdire... -Stalno te pritiska to što nisi dovoljno lep,pametan,prihvaćen, bogat,sit,stalno ti nešto fali... ‚-Teško se snalaziš sa ljudima jer te oni ne vide onakvog kakvog ti sebe vidiš? -Teško gledaš u njih jer oni ne vide ono što ti želiš da vide. -Ti se osećaš malim u njihovim očima,beznačajnim,zato bežiš u samoću, u svoje maštarije gde imaš sve ono što nisi u društvu? -Ti si u samoći sve–genije,savršen ljubavnik,filmski glumac, mudrac,čovek? -Osećaš se važno,bitno,moćno,ljudi ti nisu potrebni jer će ti pokvariti sliku koju si stvorio o sebi? -Ti svoju izolaciju od sveta proglašavaš dostojanstvenim držanjem i nepripadanjem masi. -Ti svoj strah proglašavaš filozofskim činom,mudrošću. -Ti svoju laku povredljivost i nesigurnost proglašavaš prkosom i borbom za viši cilj? -Ti svoj strah od ljudi i inferiornost pretvaraš izolacijom u svoju nadmoć i superiornost? -Ti u samoći sve nadoknađuješ,i navodno sve postižeš? -Ljudi ti nisu potrebni,posebno ne oni koji neće da prihvate takvog tebe,najboljeg tebe,najlepšeg tebe... -Rećićeš zbog toga da su stoka,kreteni,budale... -Ti svoje samopouzdanje i svoje JA gradiš na fantazijama koje imaju smisla samo van okvira,u društvu sve se to topi.Ti se topiš... -Zašto ne želiš društvo?Zašto kažeš da je odvratno,pokvareno, bolesno,izgubljeno? -Da li zato što je stvarno takvo,ili zato što nisi prihvaćen? -Da imaš desetoro pravih ljudi oko sebe da li bi to govorio? -Ili petoro? -Ili bar troje,ali pravih? -Ti misliš da si poseban,originalan,drugačiji,da tvoje govno značajnije od drugih govana,da lepše miriše? -Ti misliš da tvoj život ima neku dubllju poentu za svet,samo što ti to još nije otkriveno? -Zato listaš horoskope,tumačiš astralne karte,veruješ vidovitima, klanjaš se višim silama,dok se,u stvari,klanjaš svojim strahovima... -Zašto ti je Bog potrebniji od ljudi? -Ili životinje,biljke,knjige,samo ne ljudi? -Ti misliš da si u duhovnom sistemu sveta visoko kotiran? -Da li si? -Tvoj mozak se igra sa tobom svakoga dana. -Sve ono što upija od medija,javnog morala,navodne umetnosti, politike,ideja,ideala,i svega ostalog što se meša u nedogled... -Danas pucaš od sreće,misliš da se oko tebe sve okreće,sutra tuguješ,manji si od miša,i razmišljaš da digneš ruke od svega. -Da li znaš da još najmanje milion ljudi živi slično kao ti? -Misli kao i ti,i očekuje da mu spasonosno rešenje svega postojećeg bljesne pred očima? -Isto kao i ti gledaju sebe svakoga dana,i misle da je njihovo JA posebnije od svih drugih JA? -Misle da se Bog više bavi njima nego drugima? -I da li znaš zašto se dešava sve to,zato što nisu u stanju da prihvate sebe,i svoj život? -Rećiću ti samo ovo-pokušaj da skineš sa sebe sve veze i vezice kojima su te upleli. -Razveži ih pažljivo isto onako kako si se u njih upetljao uveren da će da ti pomognu,i da te oslobode... -I samo puštaj iz sebe,skidaj,razvezuj,kao kada ljuštiš voće od truleži,i ostavi samo ono što je zdravo? -Ako je to jedan mali delić,sagradi na tom deliću svoju ličnost, znaćeš bar da je tvoja? -I tek onda ćeš moći da kada sediš-sediš,da kada hodaš–hodaš, da kada spavaš–spavaš... -Veruj mi,i ja sam jednom bio sve to,i mnogo toga drugog, i onda sam shvatio da nisam NIŠTA od toga,i od toga NIŠTA sam počeo... -Upravo to NIŠTA je ponekad najbolje jer baš znaš da je tvoje, i načisto si sa sobom,i sa drugom. -Što veći teret moranja vučeš za sobom veća je šansa da te on smoždi,i onda ne samo da ćeš ostati bez onoga što si nosio,bez ciljeva kojima si težio,ostaćeš i bez sebe... -Imaj sebe,imaćeš i sve drugo... -Ako nemaš sebe,ništa,ali ništa drugo ti neće biti dovoljno da tu prazninu popuniš... -Ništa,ni priznanja,ni titule,ni aplauzi,ništa... -U krajnjem,ni ovaj moj tekst...

17.01.2015.

Stalno sanjaš

- Stalno sanjaš neki drugi svet,neke bolje ljude i boljeg sebe zajedno sa njima.Stalno sanjaš neka nova mesta,neke srećnije obale kojima koračaš ispunjen kako sobom tako i drugima...Stalno sanjaš i još češće se budiš.Ti hoćeš jedno a realnost ti nudi nešto sasvim drugo.Svew ono što vidiš je isto,dani liče jedni na druge,ista lica, poznate ulice a ono za čim čezneš uvek je drugačije,bolje.I uvek,ali uvek,svemirskim kilometrima daleko od tebe... - Stalno sanjaš,progone te neki novi gradovi,nova lica kojima želiš da pripadaš dok na javi ne smeš ni da im se približiš.Stalno sanjaš one koje ne poznaješ,kako ti se raduju,bacaju u zagrljaj,kako ste bliski i kako si im drag.Stalno sanjaš njene lake korake po stanu, toplinu budućih dana,spokoj koji miriše na proleće i ono čuveno: "Osećam se kao da letim."Ali te život sve češće demantuje i ubedjuje u siromaštvo duha,prazninu,očaj... - Stalno sanjaš,prepoznaješ u sebi neki novi ritam koji jedino može da se odigra u dvoje.A taj neko ti uvek nedostaje...Osećaš nove pesme ali i stari strah da ih zapišeš.Osluškuješ melodiju koja ne postoji dok se ne otpeva.Ali uzalud kad ne znaš da pevaš,ili su te drugi ubedili u to.Sasvim svejedno,ti se i dalje plašiš... - Osmehuje ti se svet koga bi uz malo sreće mogao da poneseš na ramenu.Osmehuje ti se život,budućnost,ali kako da joj se približiš kada se i dalje svakodnevno rveš sa prošlošću.Znaš da ćeš da pobediš,ne znaš samo kada,ni kako... - I kada se smeješ-smeješ se na silu.I kada plačeš-plačeš da te drugi ne vide.U svemu si sam,pa i u samoći.Dobrom se više ne raduješ kao nekada,jer znaš da sledi zlo,dok si na loše naviknut,ono kao da se podrazumeva... - Nasamo sa sobom,u tišini,si najveći.Nema jačeg.Pred drugima si tek senka,nema slabijeg.Prosto ne možeš da se izraziš,da kažeš ono što osećaš,da budeš ono što želiš.Samo ograde sa svih strana, kavezi i tvoj nevešto nacrtan lik koji plašljivo proviruje iz svega toga, kao da se nečega stidi... - Ali i pored svega ne odustaješ,iako su svi oko tebe odustali. Ludački se boriš za to svoje,za to nešto što imaš samo ti i niko drugi. Naprosto ne prestaješ,iako su svi oko tebe prestali.Pronašao si svoje minute u danu,mesecu,godini,koji su samo tvoji i ne odstupaš od njih.Imaš svoje predele koji te čuvaju,imaš svoje omiljene pisce sa kojima si već odavno na "ti",imaš svoje kosmose samo tebi dostupne i još dosta toga usput čega ni sam nisi svestan... - A imaš i želje,te divne,predivne,očaravajuće želje,godinama redovno čuvane koje se uvek iznova vraćaju,koje te uvek vode iznova na neka fantazmogorična mesta koja ne postoje ni u najvećim kreacijama umetnika... - I pored svega što ti se dešava ti nastavljaš da se budiš svakoga jutra.Odradjuješ ono što si započeo i ne napuštaš svoju stazu. Svestan si grešaka,svestan si bola,patnje,potrošenih nada koje su se u sekundi rascvetale kao latice na vetru i razmilele po moru vremena, ali dobro znaš da nemaš drugi život,niti drugi grad,niti druge ljude.Tu si gde jesi i gotovo.I naprosto ih voliš takve kakvi jesu,ili ih ne voliš... - Možeš negde povremeno da odeš,na dan ili godinu,ali uvek moraš da se vratiš.Pa i ako pobegneš zauvek od svih,na kraj sveta,ili dalje, ne možeš da pobegneš i od sebe,taj talog sumnje će te uvek pratiti... - Tako je i sa mnom,stalno sam raspet izmedju onoga što imam i onoga što želim.Ili sam nerealno srećan,ili bolesno nesrećan.Ili visoko iznad drugih,neuhvatljiv i nedodirljiv,ili zgažen od svih,besan i uvredjen.Nikad na sredini,uvek ubedljivo na vrhu,ili prikovan za najgore dno,pa i niže... - Ali to je moj put,sam sam ga krojio i birao.I uprkos svemu,kao i svi,pišem svakodnevno svoju priču svestan da nije ni najbolja,ni najgora,ali je moja.Niti mogu drugačije,niti treba... - Osluškujem svet kojim sam okružen,razmišljam o njemu,posmatram ljude,sa nekima sam i blizak.Sve je to život,moj život,sve su to oblici života koji se radjaju u nedogled jedan za drugim.Znam da može drugačije,znam da može mnogo bolje,ali bez obzira na sve trudim se da budem zadovoljan onim što imam.U protivnom sve te nerealne ambicije koje se tovare na ledja očekivanja mogu da smožde i da odnesu negde daleko,odakle nema povratka... - Tako i svi mi,smišljamo,izmišljamo,bojimo se,radujemo ali živimo... Toliko velikana iz istorije bi dobar deo svog stvaralaštva žrtvovali za samo jednu našu godinu,za samo jedno naše leto,obično,najobičnije. Ali uzalud.Mi imamo ono što oni više nemaju a voleli su više od svega.Mi imamo život.Mi imamo snove.Mi imamo nadu.I teško da je nešto vrednije od toga iako dobar deo nas toga nije ni svestan... - I zato kažem da iskoristimo život na najbolji mogući način,da proživimo celim svojim bićem ono što nam je dato jer se druga prilika ne dobija.Bar ne u ovom životu.Bar ne u ovoj priči koja se upravo završila...ili tek počinje.

17.01.2015.

Tuga...!

S Tugom jednostavno treba umeti... Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primecuješ pa ce se kad tad okrenuti i otici, iako ti se u prvi mah cini da ce zauvek cvileti kraj stola... I pazi... Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje nece se smiriti dok ti ne uvali citavu korpu... I onda si gotov... Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija... I nikad te više nece zaobici...

17.01.2015.

"Oproštajno pismo" :(

- Kada bih imao jedan komadic života,dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. - Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja krpena marioneta,i podario mi komadic života,moguce je da ne bih kazao sve što mislim, ali bih nesumljivo mislio sve što kažem.Stvari bih cenio ne po onome što vrede,vec po onome što znace.Spavao bih manje,sanjao više. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.Hodao bih kada drugi zastanu,budio se dok ostali spavaju.Slušao bih druge dok govore...i kako bih uživao u sladoledu od cokolade. - Kada bi mi Bog poklonio komadic života,oblacio bih se jednostavno,izlagao potrbuške Suncu,ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dušu.Bože moj,kada bih imao dušu,ispisivao bih svoju mržnju na ledu,i cekao da izgreje Sunce.Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu,a Seratovu pesmu bih poklonio kao serenadu u casu svitanja.Zalivao bih ruže suzama,da bih osetio bol njihovih bodlji,i strastven poljubac od njihovih latica... - Bože moj,kada bih imao jedan komadic života...Ne bih pustio da prode ni jedan-jedini dan,a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih za ljubav.Dokaziovao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljublju kada ostare,a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.Deci bih darovao krila,ali bih im prepustio da samo nauce da lete.Stare bih poducavao da smrt ne dolazi sa starošcu vec sa zaboravom.Toliko sam stvari naucio od vas,ljudi... Naucio sam da citav svet žerli da živi na vrhu planine,a ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladivanja litica.Shvatio sam da kada tek rodeno dete stegne svojom šakom svog oca da ga je steglo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.Toliko sam toga mogao da naucim od vas,premda mi to nece biti od vece koristi,jer kada me budu spakovali u onaj sanduk,ja cu na žalost poceti da umirem.

17.01.2015.

Sve se menja!

- Pokušali su da me menjaju neki ljudi,naivno i greškom,dali su sebi mnogo više za pravo nego što su stvarno smeli.Doduše verovali su mi,a verovao sam i ja njima.I ništa,prezasitili smo se vrlo brzo,digli ruke,sve je ostalo isto,samo smo se mi rastali i otišli svako na svoju stranu. - Na kraju,posle svih tih menjanja sebe i drugih,shvatiš da svaka ptica ide svome jatu.Možeš ti da je zadržiš dan ili nedelju ,ali ako ona nije za to nešto za šta je spremaš ona ce odleteti glavom bez obzira i nema te sile koja ce moci da je zaustavi... - To je kao da hoceš štapom da promeniš pravac reke koja tece stotinama godina.Možeš samo na momenat da je razbistriš,ili zamutiš ali da promeniš ne možeš nikad.Posle samo nekoliko trenutaka to ce biti ista ona reka koja je bila i pre tebe... - Tako je i sa ljudima,tako je i sa celim svetom.Možeš ti u svakome videti sve,projektovati dobro i zlo,nadati se i ocekivati ali jedno je ono što ti vidiš a nešto sasvim drugo ono što zaista jeste... - Sve se menja i ništa se ne menja.Sve je isto i ništa nije isto...

16.01.2015.

:)

"Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka. Sretan sam ja momak...Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.Hajde konju...Reci joj......Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli. Želiš nešto moje? Zauvek?- Da l...i bi prezime moglo da posluži? Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari. Ali oboje smo znali da to više nije potrebno. Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruku na svoje obe.- Neću da se mešam, Riđa, ali trebaće ti neka veća torba. Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde.. "

16.01.2015.

.James Patterson, "Suzanin dnevnik za Nikolasa

"Zamisli život kao igru u kojoj žongliraš sa pet kugli. Kugle predstavljaju rad, porodicu, zdravlje, prijatelje i čestitost. Sve kugle držiš u rukama. Onda jednog dana shvatiš da je rad - gumena kugla. Ako je ispustiš, odskočiće ti natrag. Ostale četiri kugle - porodica, zdravlje, prijatelji i čestitost - napravljene su od stakla. Ako ispustiš neku od njih nepovratno će se okrznuti, izgrebati, možda čak i slomiti. Tek kada istinski pronikneš u suštinu priče o pet kugli, stvorićeš osnovu za životnu ravnotežu."

16.01.2015.

"Treba mi..."

Treba mi još jedan život... Još jedan... Ne predugačak, ali, dovoljan... Da vratim što je izgubljeno, da ispravim pokvareno... Da oprostim neoprošteno... Treba mi još jedna šansa, da pokušam drugačije... Da sve kocke skupim i promešam, da imam pravo na još jedno bacanje... Treba mi još jedan dan za želje... Ali, nek' one ne budu tajna... Svima da kažem šta bih i kako bih... Pod zvezdama, pod miljama sjaja... Treba mi još jedan besplatan poziv... Još jedan tren za nas... Za mene i tebe.. Da čujem, da saznam... Da li mi još prepoznaješ glas... Treba mi... Ali, ne trebaš mi ti. Ne znam zašto... Ni kako, ali u moj se svet više ne uklapaš. Valjda je to, kao što kažu, momenat kada se iz ogromne vatre samo u prah pretvaraš...

16.01.2015.

:)

"Sve što čovek u životu uradi sa puno ljubavi prema nečemu, ili nekome, sve je to - pesma. Zato, pesnike ne treba tražiti samo u knjigama, već svugde gde postoje tragovi da smo postojali, da smo živeli."

16.01.2015.

Budi jednostavan

U svemu budi jednostavan. Ne nameći se i ne misli da je tvoje iskustvo svima potrebno. Pokušaj razumeti druge ljude. I oni traže kao i ti. Pokušaj ih razumeti i prihvatiti onakve kakvi jesu. Oni ne mogu biti po tvojoj meri. Istina je da ti gledaš ovaj svet kroz svoje oči, ali ne zaboravi, i drugi gledaju kroz svoje. Njima je potrebno njihovo iskustvo, oni ne mogu život učiti iz tvoga iskustva. I ma kako ti se činilo da greše u životu, da padaju i da sebi ne čine dobro, najiskrenije im možeš pomoći ako ih razumeš i ako im ispričaš svoje iskustvo ne tražeći od njih da ga primene, već samo da ga poslušaju. Ne možeš biti životni učitelj samo zato što misliš da mnogo znaš. Učitelji se ne reklamiraju, učitelje drugi pronalaze i prepoznaju ih kao takve. Ako i misliš da to jesi, budi tih i radi ono za što si ovamo poslat. Ako te drugi prepoznaju - dobro, ako ne, opet dobro, i dalje budi tih i radi ono za što si ovamo poslat. Istina jeste da je i u tebi mudrost kao i u meni, kao i u mnogim drugim ljudskim bićima. Podaj sebi vremena da se ta mudrost koju nosiš u sebi i koja je u tebi oduvek, ispolji u tvome životu. Tek tada će drugi to prepoznati!"

16.01.2015.

Suzana Tamaro - "Idi kud te srce vodi"

"Put koji si prešla nije prav, već pun raskrsnica. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je označavao različite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u šumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni vidjela; ne znaš kuda bi te odveli oni kojima si okrenula leđa, da li na neko bolje ili gore mjesto; ne znaš, ali u svakom slučaju se kaješ. Mogla si nešto da učiniš, a nisi, vratila si se, umjesto da kreneš napijred. "Il gioco dell'oca", sjećas se? Život se, manje-više odvija na isti način. Duž raskršća tvog puta sresti ćeš i druge sudbine: da li ćeš ih upoznati ili ne, proživjeti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moraš donijeti u jednom trenu. I, mada to tada ne znaš, od toga da li ćeš nastaviti pravo ili negdje skrenuti, zavisi često i tvoj život, kao i životi tvojih najbližih."

16.01.2015.

Ivo Andrič - "Znakovi pored puta"

"Gotovo svaki čovek nosi svoju tajnu. To ne mora biti netačno, mada je malo romantično kazano. Možda zaista svaki od nas nosi tako neku tajnu. Nečija je manja, nečija veća, dublja po smislu i važnija, nečija beznačajnija, a nečija kao i da ne postoji. Neko svoju tajnu čuva bolje, neko gore, neko apsolutno i potpuno. I kad bismo umeli tumačiti izraz ljudskog lica, stvarni, a skriveni smisao čovekovih reci i pokreta, otkrili bismo dosta čudesno lepih i neverovatno strasnih stvari o kojima naša mudrost i ne sluti, o kojima nikad ne govorimo i ne pišemo. I znali bismo više, bar nešto više, nego što znamo o čoveku i njegovim putevima i bespućima.

16.01.2015.

Jedan od onih života

"Eh, da... Ni godišnja doba ne pomeraju me više kao nekad... Proleće mi je uvijek udaralo šamar, Leto se kao kupina kotrljalo obodom mojih usana, a Zima bi mi zazvonila u glavi kao grozd praporaca, trpajući pune šake dijamanata u moje misli, jednostavno, kao šake staklenih klikera u duboke džepove kaputa... Ali Jesen me je najviše mazila... Spuštala mi se na ramena nežno, kao tanani sveter obojen dimom spaljenog lišća, i učila me rečima kojima se priziva tišina, i koje se (ako ih pravilno zamisliš), rimuju sa rominjanjem kiše, i slade pod jezikom kao brašnjave mrvice pečenog kestena.... Da, nešto se dogodilo u onom posebnom kosmičkom satiću, ugrađenom u vlažni sivi pesak, negde na samom izvoru moje kičme... Veliki zupčanik, koji bi ranije uvek škljocnuo kad kazaljka naiđe na april ili oktobar, zarubio se kao šljunak, i točkići su odjednom počeli da se vrte neočekivano lako... Dovraga, poražavajuće lako...''

16.01.2015.

Biti Svoj

"Nemati prošlost je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo zaglibimo,budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve - sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onog što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što danas radimo."

16.01.2015.

Ostrvo, Meša Selimović

”… Ovdje sam postao, ovdje ću nestati. Ovdje sam ugledao i nebeski beskraj i pučinu na kojoj mi se oko odmara, i ovo ne bih zamijenio ni za jedan kraj na svijetu. Ljepših možda ima, dražih nigdje. Ovaj kraj, to sam ja, to je moj život i moja ljubav, to je moja kolijevka i moja grobnica, moj početak i moj svršetak. Znam svaki prevoj, svaki ugib, svako uzvišenje na ovom vidokrugu, znam svaki miris što se javi od proljeća do zimske bure. Znam svaki preliv svjetla, od ružičastih jutara do crvenih sunčevih zalazaka, od pamučnih oblačića do tmastih oblačina što najavljuju nevrijeme. A sve je to moje, kao moje vlastito tijelo, i još više i još važnije, jer je to nešto vječno što me je prihvatilo, privezalo, obilježilo, sebe sa mnom, mene sobom. Zato ne mogu reći: Volim svoj zavičaj. Kao što ne mogu reći: Volim svoje tijelo. Mnogo je tačnije ako kažem: Živim s njim, bez njega moj život ne postoji...”

16.01.2015.

"Zamkovi gnjeva" Alessandro Baricco

"Pa ipak, koliko god je večernja svijetlost nesumnjivo čudesna, postoji nešto što je ljepše i od nje, a to je upravo kad, zbog nerazumljivih igara struja, šala vjetra i nastranosti neba, zbog međusobne neotesanosti izobličenih oblaka i desetina kojekavih slučajnosti, zbog prave zbirke slučajeva i besmislenosti – kada na toj neponovljivoj svjetlosti kakva je večernja svjetlost, iznenada počne padati kiša. Sunce je, i to ono večernje, a pada kiša. To je vrhunac. I nema čovjeka koji, koliko god bio skrhan bolom ili iscrpljen nemirom, pred takvom apsurdnošću odnekud ne osjeti kako mu se pokreće nezaustavljiva želja za smijehom. Poslije se možda i ne nasmije stvarno, ali kada bi svijet bio milostiviji uzdah, uspio bi da se nasmije. Jer to je kao kakav kolosalni i univerzalni geg, savršen i neodoljiv. Prosto nevjerovatno. Čak ni voda, ona koja ti pada na glavu sitnim kapljicama ukradenim suncu, što je nisko na obzorju, ne liči na običnu vodu. Ne bi bilo čudno da, kad je čovjek proba, primijeti da je pošećerena. Da tako kažemo. U svakom slučaju, to nije obična voda. Opći i spektakularni izuzetak od pravila. Zezanje svake logike. Emocija. Tako da se među mnogim stvarima koje daju opravdanje ovoj, inače tako smiješnoj navici da živimo, svakako ističe i ova, kao jedna od najjasnijih, najčistijih: biti tu, kada na tu neponovljivu svjetlost kakva je večernja, nenadano počne da pada kiša. Barem jedan put biti tu."

16.01.2015.

Život je takav, utuče te onda kad se najmanje nadaš.

Došlo je ono vrijeme kada poželim da samo nestanem. Ostavim sve ono sto sam gradio, u sta sam dao život svoj. Ali gdje? Nema tog mjesta koje bi me promjenilo, ljudi koji bi mi vratilo osmjeh na lice, jer u meni živi ona spoznaja da sve ono što sam svojih 16 godina sagradio, zelio i ostvario, srušio u samo jednom jedinom potezu. Život bi bio drugačiji, sretniji samo pred onim osobama koji me ne poznaju, a kad bih se osamio opet bih razmisljao o proslosti. Razmisljao o tome šta bi bilo kad bi bilo? Šta bi se desilo da sam nastavio, a šta će bit dalje to ni sam ne znam. Samo se pretpostavljat može, mnoga razočarenja, samoća i mnoga okrenuta leđa tvojih najdražih. Dođe momenat kada se pitam da li je tačan onaj citat:“ Kad si dobar svi te gaze, kad si đubre svi te paze“. Pomislim sta bi bilo kad bi bio to „đubre“? Znam sigurno da bi me pazili kao sto paze ostale koji se ponašaju tako. Shvatio sam da je vrijeme takvo da moraš biti loš da bi stigao do cilja, održao i sačuvao ono što želiš i što voliš. Život je takav, utuče te onda kad se najmanje nadaš.


♥•♥ ☜ CITATI  ☞ ♥•♥
<< 01/2015 >>
nedponutosricetpetsub
010203
04050607080910
11121314151617
18192021222324
25262728293031


'' Nakon dugo vremena ,koje godine dana od naseg rastanka poslala mi je poruku,tu njenu dugoočekivanu za koju sam mislio da nikada više neće doći.
I dok je naš razgovor tekao u onome '' šta ima ,kako si'' ,začudo me upitala '' Sretan si ,vidim imaš i novu djevojku ,drago mi je .''
Iznenadilo me to ,iznenadila me i ta poruka od tako ponosne djevojke .
Razmišljao sam šta da odgovorim ,zatim sam napisao da ,imam i sretan sam napokon i poslao sliku .
Gledajući u taj prozorčić dvije minute je pisalo ''typing....'' ,i odjednom dođe poruka ''lijepa je ....drago mi je ,zaslužio si to više od ikoga'' .
Nije imala pojima koliko me vratila u prošlost tom porukom .
Al ponos ,pustio sam je ,znam da će naći nekoga ko je vrijedan nje ,mora .
Spavajući kraj druge još uvijek se budim sa njenim likom pred očima ,i sramim se ,stidim se sam sebe zbog toga i još uvijek ne priznajem sam sebi da je volim ,kao nekada ,više nego ikad ikoga .''

Cekam
Tako bih silno želeo da te mogu poljubiti kad god poželim...
Čekam.
Možda se i ostvari.


.

MOJI FAVORITI

BROJAC POSJETA
7919

Powered by Blogger.ba